Садржај
На почетку 21. века, након пропасти Совјетског Савеза, а тиме и политичког кредибилитета државног социјализма, свакодневно смо суочени с онима који тврде да су ови догађаји оправдавање или потврда лесе-фер капитализма из 19. века. (Лесе фер (франц. Laissez-faire) је израз који представља политику дозвољавања слободних кретања и супротстављања интервенционизму или капитализам слободног тржишта. Овај израз на француском дословно значи „остави да ради“. Превасходно се односи на заступање слободног тржишта. Другим речима, заступници лесе фера се противе уплитању државе у тржишне токове и често се поистовећију са либералима.)
Налазимо се несумњиво у новом златном добу за корпорације чије су транснационалне комерцијалне могућности и економска моћ све више изван регулаторне моћи чак и националних влада средње величине. Сведоци смо глобализације коју прати концентрација све више богатства у рукама неколицине док се плате и животни стандард многих великом брзином крећу уназад.
У таквим околностима, можда је прави тренутак опет погледати на алтернативе и размотрити да ли је неуспех комунизма оправдао лесе-фер капитализам или је, ипак, отворио простор за размишљање о Трећем путу.
У последњих неколико година, многи су покушали да потраже концепт Трећег пута, али за већину, употреба тог израза је само реторичка игра која служи за дневно-политичке потребе, спиновање, добијање избора и ништа даље од тога.
Постоји, међутим, један заговорник Трећег пута који се може аргументовано супротставити и капитализму и државном социјализму, а то је политички покрет познат као дистрибутизам.
Порекло дистрибутизма
Филозофско порекло дистрибутизма може се пратити до истих корена које има у деветнаестом веку и социјализам. Настао је као реакција против неједнакости и сиромаштва касног викторијанског високог капитализма у Енглеској.
Инспирација за Дистрибутистички покрет била је Папина социјална енциклика из 1891. године, De Rerum Novarum - О Положају Радника - која позивај на нову саосећајну интерпретацију капитализма, иако већина потоњих присталица дистрибутизма нису били католици, а многи су заправо бивши радикални социјалисти који су били разочарани социјализмом.
Локални покушаји оснивања пољопривредних задруга ради заштите произвођача од посредника, који су откупљивали принос по ниским ценама и продавали га даље на тржишту остварујући велике профите, постигли су значајне успехе у руралној Ирској средином 19. века. Подједнаке успехе, нарочито у Скандинавији, остваривале су и кредитне заједнице и грађевинска удружења. Они су позајмљивали новац на непрофитној или минимално профитној основи за потребе изградње станова и кредитирања малих предузећа. У Енглеској, успех Рочдејлове кооперативне продаје на мало показао је да непрофитни трговци могу успешно деловати и на том принципу се формирају малопродајне кооперативе и дан данс.
Хилаир Белок и ГК Честертон на прелазу у двадесети век проучавали су искуства различитих задруга и пријатељских друштава у Северној Енглеској, Ирској и Северној Европи да би сазнања преточили у кохерентну политичку идеологију која се посебно залагала за широко распрострањено приватно власништво над становима и контролу индустрије путем малих предузећа, која воде њихови власници, и радничких задруга.
Ово је била основа конкретног скупа политичких циљева који су постали циљеви дистрибутивног покрета и који су, иронично, постигли своје највеће успехе изван Енглеске - у Италији, Канади, Северној Европи и најспектакуларније у Шпанији
Дефиниција дистрибутизма
Дистрибутизам је политичка филозофија заснована на тврдњи да праведан и одржив друштвени поредак може постојати само онда када је власништво над имовином и средствима производње, дистрибуције и размене широко распрострањено међу припадницима друштва.
Покрет дистрибутиста стога настоји да оствари овај циљ и путем демократског политичког процеса, али и помоћу невладиних организација основаних удруживањем појединаца које олакшавају широко распрострањено приватно власништво кроз непрофитне позајмице за приватну куповину и за подршку кооперативним предузећима.
Дистрибутисти су се у Великој Британији током двадесетих и тридесетих година двадесетог века залагали за обнављање породичне и индивидуалне слободе оживљавањем малих пољопривредних газдинстава и малих предузећа. Такође су се борили за окончање процвата станодаваца, нападањем монополистичке и анонимне контроле финансија од стране неколицине.
Као противник са једне стране лесе фер (франц. Laissez-faire) капитализма, који доводи до концентрације приватног власништва у рукама неколицине појединаца, а са друге стране државног социјализма у којем се приватно власништво потпуно ускраћује, дистрибутизам је замишљен као прави Трећи пут, који се супротствавља и тиранији тржишта и тиранији државе, путем друштва власника.
Као и социјализам, и дистрибутизам се бави побољшањем материјалног положаја најсиромашнијих и најнемоћнијих. За разлику од социјализма, који се залаже за државно власништво над имовином и средствима производње, дистрибутизам покушава да пренесе или широко дистрибуира ту контролу на појединце у друштву, одбацујући социјалистичку владавину бирократије као злог брата близанца капиталистичке плутократије (плутократија - друштво или држава у којем владају богати појединци).
За дистрибутисте раног двадесетог века главни узрок болесних социјалних односа била је концентрација власништва у рукама неколицине, али потпуно уклањање власништва из приватних руку видели су као још веће зло.
Изгледа да су догађаји из касније историје доказали њихове тврдње.
Поређење дистрибутизма и социјализма
У Капиталу, анализа капитализма Карла Маркса довела је до Радне Теорије Вредности по којој је вредност производа или услуге једнака искључиво радној снази која је потребна за производњу. Из ове претпоставке Маркс је закључио да су они који су остварили профит од запошљавања других неправедно присвојили вишак вредности тог рада - разлику између онога колико су радници плаћени и цене по којој је производ њиховог рада продат. Марксово решење за описани проблем је колективизација средстава производње, дистрибуције и размене - укључујући приватну имовину и отклањање наводно паразитске класе послодаваца и поседника имовине - како би сви радници добили део овог вишка вредности уместо да он буде одузет од њих.
На први поглед ово звучи разумно, али ако се осврнемо на цео век неописиве беде и тираније током разних покушаја да се Марксове идеје спроведу у живот, схватамо да су ове идеје довеле не само до уништења читавих друштава, него иронично и до осиромашења и смрти милиона радника којима је Марксизам требало да помогне.
Често се говори како је комунизам добар у теорији, али да није спроводив у пракси зато што није у складу са људском природом. Овакво тврђење је потпуна бесмислица. Државни социјализам је неуспешан због тога што је Марксова теорија погрешна. Исправне теорије се могу доказати у пракси. Неисправне теорије не функционишу.
Разумевање Марксових грешака је од кључне важности за разумевање идеолошких основа дистрибутизма зато што су оснивачи тог покрета - Белок, Честертон и други - били социјалисти који су развили дистрибутизам као одговор на теоретске проблеме које су увидели у Марксовој анализи.
Главни проблем видели су у Радној Теорији Вредности.
Неоспорно је да уложени рад увећава вредност. Јасно је да рад који од дрвета, цигли, бетона и другог материјала направи кућу, ствара производ који има већу вредност него материјал који је у њега уграђен. Ципеле које су направљене употребом коже и ексера имају већу вредност од једноставног збира цене коже и ексера. Прављење челика из руде гвожђа свакако ствара производ много веће вредности од употребљених компоненти. У сваком наведеном случају додатак који повећава вредност је уложени рад. До сада, све је у реду са Марксом.
Хајде да поведемо ову анализу мало даље. Како се остварује ова додатна вредност? Само у тренутку продаје. Све док неко не изброји новац наведена кућа, ципеле или челик имају очекивану вредност, али та вредност је потврђена тек у тренутку конкретне продаје. Од тренутка када је кућа изграђена до тренутка када је продата камате могу да порасту, а потражња да опадне и то може да доведе до опадања очекиване вредности. Између копања руде и ливења челика у ливници неки нови произвођачи могу да преплаве тржиште челиком и тако снизе цену повећањем понуде. За време које је потребно да се направи неколико хиљада пари ципела модни трендови се могу променити и тако умањити потражњу за датим моделом.
Оно што је заједничко свим наведеним примерима јесте потражња. Рад доприноси увећању вредности, али потражња је кључни фактор у успостављању цене.
Шта ако се догоди да фабрика обуће направи двеста левих ципела уместо сто пари ципела? Уложени рад и материјал су једнаки, али ако пробате да их продате убрзо ћете схватити да двеста левих ципела вреди много мање него сто пари ципела.
Још једном, једина разлика је у потржњи. Обзиром да већина људи има два стопала, највећи део потражње ће бити за паром ципела.
Уколико је потражња, а не уложени рад, основа за одређивање вредности, онда се читава Марксова конструкција руши. Послодавци, продавци и власници непокретности не могу се сматрати паразитима који искоришћавају раднике, јер ако је потражња основа вредности, онда њихове активности доприносе повећању потражње једнако као и активност радника.
Ако буржуји нису по дефиницији паразитски експлоататори, онда целокупни концепт класне борбе постаје бесмислен.
Ако је класна борба бесмислена, шта онда доноси револуција осим зверстава, неправде и промене владајућих елита?
Напокон, ако је Марксова анализа погрешна, онда и суштински проблем који је требало да реши остаје нерешен. У времену када је државни социјализам дискредитован постоји тенденција да се то узима као потврда да је либерални капитализам исправан пут, што свакако није тачно.
Као што није истина да је улога послодаваца, земљопоседника и посредника да искоришћавају раднике, такође није истина ни да је њихова улога увек корисна. То што цена проивода или услуге није искључиво базирана на уложеном раду, не значи ни да сви остали фактори имају једнак значај.
Најважније од свега, иако је тачно да послодавци, рентијери и продавци не раде ништа погрешно када узимају свој део створеног вишка вредности јер они и учествују у његовом стварању, такође је тачно и да би они који за њих раде, који од њих рентирају или који од њих купују, били у много бољем финансијском положају када би могли да задрже за себе користи ових трансакција, тј. тај наведени вишак вредности.
Ово је суштина за разумевање дистрибутизма
Дистрибутизам не покушава да сиромашне претвори у богате тако што ће богате осиромашити, већ тако што ће омогућити сиромашним и не тако богатим да задрже за себе већи део оног дела вредности која је додата потражњом за њиховим радом, производима или услугама.
Намера дистрибутизма је да се ово постигне тако што би се омогућило што већем броју људи да се самозапосле или да постану власници дела профита својих послодаваца, да имају прилику да директно продају своје производе крајњим корисницима и да им се омогући да купе своје сопствене куће.
