Садржај
Аутор: др Смиља АВРАМОВ
Атлантицизам је у ствари стара доктрина на којој је изграђена англосаксонска геополитичка стратегија XX века. Теоријске и оперативне оквире је поставио Мекиндер још почетком века. Русија, са огромним пространствима, пребогата сировинама, са својим демографским потенцијалом, стратешки је у привилегованом положају; онај ко доминира азијским масивом, кога је Мекиндер назвао срцем копна (Heartland), подручјем од прворазредног значаја, доминираће светом. Те географске, демографске и физичке константе чине тај регион стожером света. У току Другог светског рата поставке овог теоретичара представљале су, у великој мери, геостратешки основ за формирање коалиције УН, у којој је СССР-у признат статус велике силе.
Стратегија НАТО-а у хладном рату полазила је од Мекиндерових претпоставки. Само је овога пута СССР, земља која под својом контролом држи "стожер копна", посматрана као главни непријатељ и као "фундаментална опасност" по националну безбедност САД-а. Стратегија "containment", коју је развио Кенан, имала је за циљ да географски стегне обруч око СССР-а, и на тај начин онемогући идеолошку експанзију. Америчке трупе стациониране су у том циљу око евроазијског пространства, а индустријска производња подигнута је на највиши степен како би се задовољиле потребе "велике стратегије".
Промене које су уследиле 90-их година у СССР-у, учиниле су стратешку дилему САД-а много сложенијом. Државна структура СССР-а је разорена, идеологија је компромитована, али физичке детерминанте националне моћи нису измењене. Русија, наследница СССР-а задржала је контролу над овим пространством. Један од познатих америчких теоретичара у области геостратегије Колин Греј, сматрао је да је "у интересу САД да не дозволи ни једној другој сили да доминира Евроазијом". Међутим, догађаји су убрзо превазишли Колинова схватања, која су се иначе уклапала у униполарни концепт. Не само Колинова, него је оборена и основна претпоставка Мекиндера. СССР је поседовао копнени масив назван стожером света, али му то није омогућило светску доминацију, па чак ни голи опстанак. Имајући у виду економски и стратешки значај Сибира, јединственог простора за контролу космичке активности, Америка није могла дићи руке од Сибира.
Ослонац за нову стратегију пронађен је у васкрсу једног новог геополитичког дизајна, који је поставио Спајкмен (1893–1943). Још у току Другог светског рата, Спајкмен је развио тезу да САД морају војно интервенисати на простору Европе и Азије, како би спречиле да тим масивом загосподари једна једина сила. Он је тада сматрао да немачко-јапанска коалиција представља подједнаку опасност по безбедност САД-а, као и евентуална руско-кинеска коалиција. По њему "једна руска држава од Урала до Северног мора, не би била ништа боља од једне немачке државе од Северног Мора до Урала".
Ангажовање Америке у европском простору сагледано је у оквиру америчких националних интереса, а не неког месијанства. Спајкмен је увео у геополитику једну нову реч "Rimland", или ивичне земље, и поставио супротну тезу од оне коју је развио Мекиндер: "Онај који контролише ивичне земље Евроазије владаће Евроазијом и контролисаће судбину света".
Нова конфигурација моћи у постсовјетској ери, фрагментација нуклеарног потенцијала, на простору некадашњег СССР-а, условила је да САД у текућој политици напусте модел "Heartland" и прихвате модел "Rimland", који је са стратешке и политичке тачке пружио већи маневарски простор. Америка је тим путем обезбедила приступ подручјима од виталног интереса за њу, а истовремено спречила, бар за извесно време, појаву конкурентских сила или новог хегемона.
Нови Атлантицизам има своју географску и организациону компоненту преко НАТО-а, Међународног монетарног фонда и Међународне банке за обнову и развој; његову бит чини америчка хегемонија, која се тактички спроводи кроз усклађивање сукобљавајућих интереса у свету и благонаклоном односу према побеђенима у Другом светском рату. Нови Атлантицизам значи напуштање мултилатерализма, у смислу колективне безбедности, како је постављено у Повељи УН и стварање ad hoc коалиција, зависно од дате ситуације. Драконско кажњавање "некооперативних" постало је, у оквиру ове доктрине, неприкосновена догма.
